Posebnu notu ovom putu davala je svrha – išli smo da otkrivamo prirodu i gradove kao mesta nečijeg porekla. Nije nam se činila velikom ta senka, ali je bila dovoljna da stvori neizvesnost i neko neodređeno osećanje gde se sve izmešalo, ushićenje, putna groznica, radost, iščekivanje, i prisećanje na izveštaje iz ratnih zona tokom devedesetih. Iako je bilo leto i sunce je dobro upeklo, plus bilo je vreme putovanja, a usput smo još imali kiflice u plastičnoj posudi, mesta koja je trebalo da posetimo nosila su neku senku prošlosti. Iako ohrabreni novim poznanstvom i dobrim osećajem što se uklapamo javio se i osećaj neizvesnosti, one fine, pozitivne zbog novog, ali i neke dublje, strepnjom obojene – išli smo na mesta velikih događaja, ratnih, iz ne baš davno prohujalih vremena. Tako upoznati i prepoznati vozili smo se ka Fruškoj gori, pa dalje ka hrvatskoj granici, išli smo prvo do Jasenovca, zatim do Kulen Vakufa i Bihaća u Bosni. I nakon toga je sve išlo kao da se dugo poznajemo i svake godine idemo na zajednička putovanja. Desio se momenat prepoznavanja već nakon prve rečenice. Kliknulo je u prvoj minuti, nepoznati ljudi su se sreli. Fotografije: Predrag Stanković i Jelena Jureša Desilo se spontano, oni su pitali “Idemo?”, a mi odgovorili “Idemo”.
